Србија и регион у години пред нама
Регион Западног Балкана у 2020. години очекује турбулентан период. Главни разлог тога је што се у скоро свим државама региона Западног Балкана ове године очекују избори; парламентарни, у Републици Србији, Републици Хрватској, Црној Гори, те ванредни парламентарни у Републици Северној Македонији, као и локални избори у БиХ. Ситуација у региону је ушла у нову фазу нестабилности, у којој је приметна координација између регионалних и међународних чинилаца у нападима на интересе Републике Србије. Примаран циљ јесте спречавање повезивања Срба у региону са матицом, као и урушавање српског идентитета, како у региону тако и самој Републици Србији, те да се обузда или бар успори динамичан раст привреде и економије Републике Србије.
Крај 2019. године je у региону Западног Балкана обележен значајним политичким догађајима чији ће се пуни ефекти осетити у 2020. години. Дана 05. јануара 2020. године, кандидат Социјалдемократске партије Хрватске (СДП) Зоран Милановић је однео победу у другом кругу избора за председника Републике Хрватске. Овај, помало неочекиван, резултат је у супротности са свим дотадашњим релевантним прогнозама које су указивале да ће се гласови десно оријентисаних бирача Мирослава Шкоре прелити Колинди Грабар-Китаровић. Међутим, хрватски бирачи су донекле ставили по страни идеолошку позадину и своје гласове усмерили против актуелног система који персонализује Грабар-Китаровић. Како су српско-хрватски односи кључни за стабилност региона Западног Балкана, а узимајући у обзир чињеницу да је од 01. јануара 2020. године Република Хрватска преузела председавање Саветом ЕУ, овакав резултат председничких избора се у односу на интересе Републике Србије може посматрати кроз чињеницу да су односи Републике Хрватске и Републике Србије неповратно нарушени током мигрантске кризе и током ”царинског рата” који је изазвао Зоран Милановић 2015. године. Имајући у виду изјаву премијера Републике Хрватске Андреја Пленковића да ће проширење Уније бити приоритет хрватског председавања, може се очекивати да ће Република Хрватска условити даље напредовањe Републикe Србијe у преговарачким поглављима низом билатералних питања, пре свега питањем несталих особа. То је посебно занимљиво, јер званични Загреб упорно прикрива чињеницу да велику већину несталих држављана Хрватске чине етнички Срби. Шире гледано, и под Милановићевим председништвом, Република Хрватска ће наставити да отежава европски пут Републике Србије, попут немогућности успостављања заједничких патрола са Републиком Хрватском што битно омета даље напредовање у најважнијем преговарачком поглављу, Поглављу 24 – Правда, слобода и безбедност.
Анти-српску реторику нису заобишли ни представници хрватског народа у Босни и Херцеговини (БиХ). Хрватски члан Председништва БиХ, Жељко Комшић, је недавно изјавио да је усвојена Стратегија одбране и Стратегија националне безбедности Републике Србије чин отвореног непријатељства према БиХ. По његовим речима, посебно је спорна одредба да „чување Републике Српске као ентитета у саставу БиХ у складу са Дејтонским споразумом и унапређење положаја Срба у региону и свету је од посебног значаја за безбедност и одбрану Србије“, за шта Комшић сматра да би довело до нарушавања регионалног мира и стабилности и представљало увод у нове тензије у региону Западног Балкана.
У својој анти-српској реторици, Комшић је открио и праве намере оваквих изјавa тј. сагледавање очувања српског народа у БиХ и њихове везе са Републиком Србијом као највеће претње хрватским и бошњачким интересима у региону Западног Балкана. Комшић је у своме наступу отишао толико далеко да захтева чланство БиХ у НАТО у циљу спречавања претензија Републике Србије.
Највећи протести од осамостаљења Црне Горе изазвани су усвајањем Закона о слободи вјероисповести, који предвиђа прелазак свих верских објеката и земљишта на територији Црне Горе који су изграђени или прибављени до 01. децембра 1918. године, а за које се не може да доказати власништво, у власништво Црне Горе (члан 52.). Одговор режима Мила Ђукановића, иако у почетку насилан, сада је у фази попуштања у нади да ће протести престати сами од себе. Догађаји који су уследили након усвајања овог Закона јасно су ставили до знања да се режим Мила Ђукановића определио за прекрајање историје и потпуно сузбијање било каквих права Срба у Црној Гори, који по попису из 2011. године чине трећину становништва. Кључну опасност по интересе Републике Србије представљају два чиниоца – ескалација сукоба између режима и опозиције, као и непосредног мешања регионалних чинилаца (хрватског и албанског), што би требало да послужи да се изазове непромишљена реакција Београда. Непознаницу и даље представља из ког разлога се Мило Ђукановић одлучио за овакав, по њега, непопуларни потез. Овде ваља истаћи и чињеницу да је Република Србија у целој ситуацији наступила мирољубиво позивајући на разум, а ту се посебно истиче државничка одлука председника Александра Вучића који је одлучио да не оде у Црну Гору, упркос позивима, за Бадњи дан и тиме без сумње допринео смиривању страсти које могу да наруше и регионалну стабилност и безбедност.
Позадину доношења оваквог Закона треба тражити у економским мотивима. Имовина Српске Православне Цркве у Црној Гори се процењује на више милијарди евра и налази се на најатрактивнији локацијама попут земљишта око цркве Светог Ђорђа у Подгорици или 22 хектара у Буљарицама. На тај начин, црногорски режим тежи да умањи јавни дуг Црне Горе који је на крају 2019. године износио 3,833 милијарде еура, што је 79,8 процената бруто домаћег производа (БДП). Кључни развој догађаја по овом питању нам престоји током 2020. године из разлог што је по члану 53 овог Закона предвиђен рок од годину дана за надлежне институције да попишу сву верску имовину и поднесу захтеве за упис у државну имовину.
Оправдан страх постоји да би се сличан сценарио могао догодити и на територији Косова и Метохије од стране Привремених институција самоуправе у Приштини. У том случају, српски народ неће бити у могућности да пружи исти отпор као у Црној Гори. Позитивна страна је што се косовски политички представници тренутно више баве собом него односом са званичним Београдом. Ипак, све извесније формирање Владе тзв. „Косова“ на челу са Аљбином Куртијем неће битно променити односе Београда и Приштине нити унапредити права Срба на територији Косова и Метохије. Напротив, можемо очекивати само погоршање јер ће следећа влада ткз. Косова покушати да гради своју политичку стабилност на анти-српској реторици као што је то пракса у региону Западног Балкана.
Постојање анти-српског елемента у земљама региона није новост, али јесте новост све веће јачања анти-српске идеологије у самој Републици Србији. Другосрбијанци, илити „круг двојке“, и даље успешно одржава своју моћ у политичким, социјалним, економским и културолошким сферама, представљајући се као друштвена елита са циљем мобилисања младих и слободноумних представнике српског друштва. Пример тога је недаван „Апел 88“, којим су истакнути представници лажне елите осудили угрожавање Црне Горе од стране званичног Београда у јеку тренутних протеста.
Западни Балкан је пред новом фазом нестабилности, уз очигледну координацију између регионалних и међународних чинилаца у нападима на интересе Републике Србије. Основни циљ те координације је је спречавање повезивања Срба у региону са матицом, као и наставак урушавања српског идентитета, како у региону тако и самој Републици Србији.
Поред тога, циљ таквог деловања је и да се на кратак и средњи рок обуздају спољнополитичке амбиције Републике Србије, као и да се, ако не успори, онда макар ограничи динамичан раст српске економије, који је у 2019. години износио 4%. Координација се одвија на два нивоа – нападима на безбедносни сектор и његове највише функционере, као и нападима на интересе Срба који не живе Републици Србији.