Зашто Национална авангарда?

Зашто Национална авангарда?

Статутарни циљеви „Националне авангардеˮ:

(1) Стварање и развој нове националне и грађанске друштвене мисли. Та мисао ће бити заснована на спајању прогресивних идеја са политичким идентитетом српске нације;
(2) формирање широког друштвеног покрета у смислу система идеја и циљева, најпре у Београду, а касније и Србији;
(3) развој социјалног капитала грађана Србије који деле идеје Удружења;
(4) афирмација антифашистичких традиција српске нације;
(5) развијање (гео)политичке свести код грађана о припадности српске нације јудео-хришћанској, европској цивилизацији.

Пре свега, желимо да подвучемо да авангарда као појам не стоји у имену како би описала статус чланова Удружења. Нисмо ми, чланови НА, авангарда. Та реч се овде не користи како би се описала група људи. У питању је нешто друго. Сматрамо да је потребан еволутивни скок у колективној свести онога што називамо „српски национални покрет”. Сви припадници српске нације који су политички и/или културно привржени националној идеји у Срба, сви они који себе сматрају национално опредељеним, а у исто време су политички активни бар као гласачи на изборима, чине оно што називамо „српски национални покрет”. Сви појединци, организације и партије. Стојимо на становишту да је од виталног интереса тог покрета да колективна политичка свест његових припадника достигне нови ступањ развоја. То је авангардно, то је авангарда – то је национална авангарда. Прогрес националне идеје. Не само у главама неколицине, него да своју потврду има у јавности код већине. Из тога произилази да је „Национална авангардаˮ скуп људи који ће бити у функцији заговарача авангарде националне свести у Срба. Три су стуба авангардне мисли и деловања.

Први стуб

Први стуб је идеолошки. Профилисаћемо и афирмисаћемо археофутуристички/археопрогресивистички приступ поимању националне идеје, културе и идентитета. Ако је економској десници у фокусу приватна својина и профит, онда је културној/друштвеној политичкој десници у фокусу идентитет. Идентитет је алфа и омега националне политичке заједнице. Колективни идентитет и безбедност тог истог колектива су уско повезани још од античког полиса. Сведоци смо затирања националних идентитета под ударом процеса мондијализације. Археофутуризам/археопрогресивизам би као основа требало да нам омогући да предмодерне обрасце културног идентитета пројектујемо у будућност технолошког и друштвеног развоја европске цивилизације. То значи да та идеја мора бити постмодерна са националним предзнаком.

Други стуб

Други стуб је практични, политички и друштвени. Најједноставније речено, историјски циљ српске нације је ослобођење и уједињење, као и код свих осталих европских нација. Из тога произилази да је потребна активна државна политика Србије према Косову и Метохији, Црној Гори, Републици Српској, према националним мањинама Срба у суседним државама. То је историјски циљ. Такви циљеви се постижу кроз борбу више генерација целе једне нације која је политички уједињена и усмерена ка том циљу. Сматрамо да је грешка појединаца, организација и партија које нису на власти да се уопште баве тим питањима. То је као када би грађанин са просечном платом, просечним иметком и просечном породицом иза себе планирао и заиста очекивао да за свог живота изгради космички брод којим би изашао из земљине атмосфере. Да то није тако, не би ни настао тај полис о којем смо говорили. Људи се удружују и формирају колективитете који могу много више за краће време да постигну од појединца или мале групе. Из тога произилази наш став да српски национални покрет данас не може да утиче ни на доношење обичног закона, а камоли на то да Србија поврати контролу над КиМ. Поготово у стању потпуне разбијености и разједињености у којем се данас налази. Због тога је неопходна приоритизација циљева, постављање дугорочног плана, за који ће се касније придобијати подршка како би се спроводио на националном нивоу. Сматрамо да први и најважнији српски фронт није ни у Книну, ни у Републици Српској, ни на Косову и Метохији, већ у Београду. Београд је главни град, мозак нервног система Србије. Тим мозгом у културној, политичкој, образовној и свакој другој сфери доминира ненационална елита – „друга Србија”, географски смештена пре свега у круг двојке. Њихова моћ постоји и обнавља се деценијама. Стотину потписа које је добио председнички кандидат Саша Јанковић је акција те елите, која поседује изузетно снажну политичку свест. Та елита има високо развијену свест о колективном идентитету и својим друштвеним циљевима. Није Јанковић тај који је окупио њих, него су они одабрали да њему пруже подршку. Њихова политичка свест има коминтерновске корене. Из свега овога произилази наш став да је задатак наше генерације да се Београд кроз институције савремене, грађанске, либералне, демократске Србије мора повратити. Оно што је још увек, али не задуго, наша предност јесте то што нас има више. То значи да у демократском, изборном процесу Београд можемо да ослободимо антинационалних наслага „дубоке државе”. Дакле, маршем кроз институције. Да бисмо то могли, потребан је субјекат српског националног покрета, а то је нови круг, национални круг који би се супротставио другосрбијанском кругу двојке. Ако у томе успемо, поставили смо темеље да сутра нова генерација патриота политички уједини Србију ка даљем остварењу историјског циља српске нације – ка ослобођењу и уједињењу. Да бисмо постигли стварање нове националне елите, она мора да усвоји обрасце друштвеног и технолошког развоја. Српски национални покрет мора да се ослободи свих анахроних друштвених и технолошких образаца како би идентитетска матрица могла да се уклопи у прогресивно и грађанско.

Трећи стуб

Трећи стуб се тиче управо поменутог субјекта националне авангарде. Субјекат националне авангарде мора бити нова елита која као колективитет не постоји. Постоје појединци који попут светионика националне слободе указују пут. То значи да морамо користити сва постојећа искуства и све постојеће истакнуте интелектуалце у планирању развоја новог социјалног капитала. Нове генерације младих, образованих људи који негују национална осећања и свест о историјском националном интересу, као и месту Српства у савремености.

Зашто хоплитски шлем и књига?

Идеја археофутуризма/археопрогресивизма подразумева појектовање предмодерног у постмодерно како би се превазишла (заобишла) искуства модерне којa су у супротности са тековинама Америчке и Српске револуције. Циљ је да се у будућност унесе наслеђе и идентитет. Хоплитски шлем је симбол античке, хеленске, али и медитеранске цивилизације. Да није било хеленске културе, ни Рим не би био оно што јесте био. Да није Рима, не би било ни хришћанске Европе. Да није било Рима, не би било ни Другог Рима оличеног у Ромејском царству – Византији. Не би било ни Трећег Рима, оличеног у империјалној Москви. Да није било тих цивилизација, не би било ни христијанизованих српских племена, па сходно томе ни Немањића и целе наше културе. Тај симбол исто може да важи за све остале европске нације и он је панцивилизацијски. Он је симбол жеље да утврдимо шта је корен нашег идентитета – архе, како бисмо могли то да пројектујемо у нове друштвене и технолошке форме будућности. Визир шлема је окренут удесно.

Књига је ту да потврди да се ради о интелектуалном кругу. Књига симболише нашу намеру да стварамо нову мисао и нову елиту српског националног покрета.

Љубичаста боја је боја Ромејске (византијске) царске породице.

 

1. амандман на манифест НА – Термин археофутуризам

Повод:

Примећено је да се у нападима на НА после КОНБЕС-а 5. октобра 2018. г. другосрбијанска елита оштро устремила на, по њихове идеје, опасне покушаје да се реконструише национална мисао. Највише им смета наш став да се идеје прогреса морају везати за идентитет. Њихова мисао је на умору. Немају интелектуалне наследнике у колективном смислу. Међу појединачним наследницима из генерације миленијалаца ту има мало објективно квалитетних људи, за разлику од старијег ешалона из генерације бејби-бумера и генерације „X”. Старија гарнитура је правилно препознала опасност да њихову мисао у пензију, заједно са њима, може послати ново поимање националног идентитета против којег се њихови малобројни наследници неће моћи изборити у равни објективних аргумената. Наиме, они су били сигурни докле год су држали монопол на идеју прогреса и напретка друштва и технологије. То је била сигурност да ће квалитетни људи прелазити на антинационалну страну не нужно због мржње према идентитету, већ из потребе да припадају прогресивном делу друштва. Сада, када национална страна даје перспективу прогреса и друштвене афирмације, они панично нападају „Националну авангардуˮ различитим покушајима дискредитације. Ти напади су махом фабрикације и неистине. Поучени тиме, наша мисао се развија и јача.

Одлука:

Поред речи археофутуризам, уводи се још један неологизам– археопрогресивизам. Реч археопрогресивизам ће бити додата уз реч археофутуризам у тексту манифеста. Тај термин ће се користити као синоним за исти појам спајања идентитета и прогреса. Тиме ћемо додатно нагласити независност наше политичке мисли која се заснива на појмовима које ми стварамо, а не на терминима које користимо. Ми учитавамо значење појма кроз стварање оригиналне политичке мисли. Термини које користимо су од секундарног значаја, што смо и показали у полемици у недељнику НИН, у којој смо аргументима убедљиво победили самозваног бољшевика Јова Бакића.

 

2. амандман на манифест НА – Превазилажење модерне

Повод:

Из наших полемика са Теофилом Панчићем, Јовом Бакићем и Весном Пешић у листовима НИН и Време (Уредништво „Пешчаникаˮ је одбило да објави наш одговор Весни Пешић, што нас није изненадило), могло се видети да другосрбијанцима много смета напредовање националне идеје и наши покушаји да је извучемо из предмодерне. Како би нас осујетили, они сваки прогрес на националној страни стигматизују као фашизам. Зашто? Не зато што заиста мисле да смо фашисти, већ због тога што хоће да облате сваки покушај национално свесних да политички изађу из средњег века. Њима заправо одговарају две врсте националне идеје: прва – која је свешћу у средњем веку са царем Душаном, и друга – која је фашистичка идеологија губитникȃ. Зато ће они и демократски и национално оријентисане етикетирати као једне или друге. Први су ретоградни, и као такви немају будућност, а други су зли. Њима смета што се у овоме слажемо са њима јер ми нисмо ни ретроградни, а ни зли. Ми смо националне демократе. Сада ће они рећи – како демократе могу бити незадовољне модерном? А ми ћемо рећи – незадовољни смо оним деловима модерне који уништавају идентитет. Прихватамо оне делове модерне који подразумевају прогрес без затирања идентитета.

Из ових разлога сматрамо да је неопходно додатно појаснити овај део манифеста НА.

Одлука:

Као што смо нагласили у нашем одговору Теофилу Панчићу у листу „Времеˮ, НА прихвата тековине Америчке револуције из 1776. године. Томе придодајемо и све тековине Српске револуције из 1804–1815. године. Револуције које су значиле национално ослобођење од стране власти, а које су у исто време водиле у друштвену еманципацију и технолошки прогрес.

У тексту манифеста се поред речи превазилажење и заобилажење додају речи „искуства модерне која су у супротности са тековинама Америчке и Српске револуције”.