Једно од основних обележја сваког народа је језик. Народ вековима и деценијама чува, побољшава и културно уздиже свој језик не би ли се одржао кроз векове. Основно писмо нашег језика је ћирилица, и ми нисмо једини на свету који то писмо користимо. Међутим, често су удари на српски народ били удари на управо на наше писмо.
Срби нису изузетак у коришћењу ћирилице. Користе је многи народи у различитим облицима. Навешћу пар примера где се ћирилица користи у словенским језицима (руски, белоруски, српски и бугарски), индо – з језицима (х, таџички), романским језицима (румунски, молдавски), тиркијским језицима (азерски, татрски, туркменистански, узбечки, киргишки, казачки). Малобројни припадници хрватског народа причали су кајкавским језиком, међутим због лакшег споразумевања са српским народом који је био и бројнији Хрвати су одлучили да усвоје српски језик који им је био сроднији. У самом кајкавском језику није било слова Љ, Њ, Ћ, Ђ, Џ, а слова Ч, Ж, Ш писана су са два или више слова по узору на мађарски или немачки. Хрватски католички свештеник Људевит Гај који је службовао у Осијеку решио је да упрости хрватску латиницу уводећи таласасту линију тзв. тилду изнад слова Л, Н, Ч, Ж, Ш. У међувремену на наговор Ђуре Даничића прихватио је решења Вука Караџића.
Да је ћирилица била основно писмо на овим просторима, а српски језик најраспрострањенији говоре и индиције да је српски језик био један од четири основна језика у Османском царству и служио је за дипломатију. Непобитна чињеница да је ћирилица не само стуб српске културе него и главно обележје Православне вере. Мирослављево јеванђеље и Житије Светог Симеона су најстарије српске црквене књиге написане на црквено-словенској ћирилици.
Релативно скоро одржане су „конференције“ у Подгорици, Сплиту, Београду и Сарајеву. Око 200 „квази – интелектуалаца“ из Црне Горе, БиХ, Хрватске и Србије дошло је на идеју да направи декларацију о заједничком језику “Језици и национализам”. Декларација је донета тако што су се пре самог њеног званичног доношења окупили квази – инелектуалци из поменутих земаља, одржали пар састанака у све четири државе и договорили нека нова – стара правила.
Навешћу вам пар правила из декларације:
1.Све четири тренутно постојеће стандардне варијанте равноправне су и не може се једна од њих сматрати језиком, а друге варијантама тог језика;
- Полицентрична стандардизација је демократски облик стандардизације најближи стварној употреби језика;
- Чињеница да се ради о заједничком полицентричном стандардном језику оставља могућност сваком кориснику да га именује како жели.
Са позиције Србије декларација је спорна по више основа. Чему служи декларација кад сви народи зову (српски) језик како они хоће? Како могу сви језици да буду равноправни кад су настали на основама српског језика? Којом граматиком и којим прилагођеним писмом се служе Хрвати, Бошњаци и Црногорци (који су силом прилика заборавили ћирилицу). Хтела или не хтела „интернационална квази – елита“ да призна, сви они користе прилагођена слова и граматику Вука Караџића. Ако узмемо у обзир да је творац писма и граматике био Србин, чијим језиком се онда поменути народи служе. Они немају свој језик, ми смо њима заправо наш позајмили. Када би се вратили 6-7 векова у прошлост дошли би и до других закључака, о тој теми други пут.
Циљ декларације?
Сваки акт се доноси са неким циљем ка одређеној циљној групи. Који профил људи би најбрже прхватио ову декларацију? Углавном су то људи који желе за кратак период да буду примећени. Декларацију промовишу људи који се наиме боре за укидање језичке дискримације, укидање беспотребних и скупих превођења у судској и административној пракси у поменутим земљама. Такође, они нуде слободу у књижевности, уметности и медијима. Све у циљу мира, љубави и толеранције међу народима. Они би све спојили у једно, па би за неколико деценија Слово љубве и Јефимијина похвала Кнезу Лазару постали Бошњачки или Хрватски. То би правдали тиме да је на Косову и Метохији у месту Јањево близу Липљана настањена Хрватска мањина. У Србији конкретно нико није дискриминисан и свуда су табле двојезичне, а у Војводини вишејезичне. У нашој земљи се не лупају табле, нити се шкрабају спрејом као у другим републикама.
Што се тиче судских превођења ни то Србија није прва увела као праксу већ друге земље које су у ЕУ (Хрватска и Словенија). Цео текст дискриминације се своди на мулитетничност коју пропагирају одређене регионалне телевизије. Да ли ће народи који су до пре двадест пет година ускраћивали, а нажалост и данас ускраћују Србима право на језик , писмо и веру хтети то право опет да дају? Мислим да неће, иако их на то обавезује међународна конвенција.
Навешћу још један пример који подупире тезу да је српски језик најстарији на Балкану и да су други језици лоша копија српског језика, и бег тих народа од онога што би били да се нису отуђили. Национална библиотека „Ђурђе Црнојевић” са Цетиња већ девет година инситира на међународној кодификацији црногорског језика. Амерички технички комитет ISO 639-2 са седиштем у Конгресној библиотеци у Вашингтону није прихватио кодификацију црногорској језика, јер они сматрају да је црногрски језик једна од варијанти српског језика. Сигурна сам да Американци знају да ово важи и за бошњачки и хрватски, али је то пуштено због због политичких интереса.
Надам се да ће наша држава некад покренути преиспитивање порекла хрватског и бошњачког језика, и тако заштити своје фундаментално право да заштити српски језик и култруну баштину, како у Србији тако и у другим републикама где су живели Срби.