Стефан Немања у ланцима

Српска историја је историја балансирања између Сциле и Харибде, Неба и Земље, Истока и Запада, закона правде и правде силе.У том балансирању срећни су и благословени били они владари који су могли несметано, неометано, независно и суверенистички да владају. Међу њима се можда највише истиче и потенцира цар Душан Силни, као врхунски домет јединог српског Царства на земљи . Али, ни тај Душан не би био тј. постао Силни да није било ослабљене, грађанским ратовима потресене Византије да „немо гледају“ на његова освајања и територијална проширења и још додатне најезде Османлија.

Идући још у назад у историју, увидећемо да је „отац“ средњевековне српске државе, Стефан Немања ( отац је под знацима навода јер свакако Стефан Немања није први српски владар, али је до тад најважнији , стога „титула“ оца ) , постао све оно по чему га памтимо, да није претходно био византијски вазал дуги низ година. Након што је поразио брата Тихомира у бици код Пантина на Косову 1168.године, Немања је, услед пропасти „антивизантијске коалиције“ 1172. , постао византијски вазал цара Манојла I Комнина. У славној тријумфалној колони вођен је кроз улице Цариграда у просјачким ритама и са конопом око врата као последњи роб а не великодостојник који је неспорно био.

Међутим, шта је кључно у целој овој историјској ретроспективи? Да Стефан Немања није био вазал Византије у периоду 1172 – 1180, да није био тад „колаборатер“ и „сарадник окупатора“ ( јер је Србија неспорно тада враћена у окриље Византије ) , не би могао после смрти цара Манојла да опет „дигне главу“ и крене да чини све оно што је учинио за народ, државу и Цркву и по чему га данас памтимо. Чак и када је после поново постао византијски вазал ( макар на „папиру“ , 1190.г. ) , за тих 10 година је проширио земљу, учврстио власт, почео са ктиторским ангажовањем, једном речју, створио темеље куће коју ће после дограђивати сви Немањићи у мањој или већој мери.

И данас га ми памтимо као Симеона Мироточивог који се одрекао свега земаљског и замонашио се те мирно предао власт своме сину Стефану ( потоњем Првовенчаном ) и као оснивача лозе Немањића а не као „колаборатера“, што је једно време свакако морао бити, да би једно дуже време био суверени и независни владар. Лако је било Душану Силном да буде Силан при слабој и разједињеној Византији, тешко је било Стефану Немањи да буде византијски вазал у једној неупоредиво јачој Византији. А опет их данас обојицу славимо и величамо без „рангирања“ и раздвајања.

Затим, поменимо и троструког вазала деспота Стефана Лазаревића, који је признавао власт и отоманског султана и угарског краља и византијског цара али је служио само своме народу, држави и Цркви! Овим тројним вазалством се само служио, како би најефикасније могуће служио већ поменутима. А да није још његова мајка Милица била турски вазал, па и он неко време чак троструки, не би било потоњих одлука које је доносио и спроводио. Не би било Манасије, ресавске школе, Новог Брда, обнове рударства, културе и успона српске државе која је као таква после њега још 12, а после и 32 године, одолевала Отоманима. Треба напоменути да у његово време, 1403. , Београд постаје први пут српска престоница. А опет га данас сви памтимо као Стефана Великог, деспота и Витеза реда змаја, обновитеља и препородитеља српске покосовске државе, силе и величине, а не као троструког вазала.

Затим кроз период српског бездржавља, када нам је Црква била и Црква и држава, чекао се неко ко ће поново завијорити барјак слободе и вратити Србима државу. Такав неко се чекао тачно 345 година од другог пада Деспотовине и звао се – Ђорђе Петровић Карађорђе ( Црни Ђорђе, тако прозван од Турака, јасно је и зашто ) . Карађорђе је 9 година слободарски стојао и бескомпромисно одолевао Турцима али, у том тренутку, ни то није било доста. На темељима његове борбе, никла је обновљена српска држава, а да их Турци не би сравнили са земљом, те темеље, „за преговарачки сто“ је сео, доста мање вољени у народу, Милош Обреновић ( Милош Велики ) .

Карађорђева деветогодишња борба је обезбедила двадесет и трогодишњу, прву владавину Милошеву. Милош је спасао у миру оно што је Карађорђе градио у рату. И не само да је спасао, него и обновио и увећао, тако други пут поставивши, илити потврдивши, васкрсење српске државе. Милоша не би било без Карађорђа, али би Карађорђе био неупоредиво „мањи“ и „незнатнији“ , да његову борбу, истим жаром али другим средствима, није наставио Милош. Исти онај срчани Милош који је у Првом устанку јуришао на турске положаје, затим са Станојем Главашем гушио устанак Хаџи-Продана ( јер тад није било „ни место ни време“ за побуну ) ,а одмах догодине стао на чело Другог устанка и одмах после окончао „непријатељства“ и стао преговарати. И у миру изборио чак више него Карађорђе у рату и неупоредиво више него што би добио да је продужио Други устанак. Све је то историски процес, кретање и трајање које је имало свој континуитет који се не може комадати и не могу се „непожељни“ делови вадити по жељи јер онда читава „слагалица“ изгледа скарадно и непотпуно.

Дакле преко Милошеве „колаборације“ и љубљења ногу султану те слања главе Карађорђеве, преко потоње владавине уставобранитеља и реформисања државне управе те свих потоњих владара који су кроз вазалство градили државу и добијали једну по једну надлежност од султана у Цариграду, до независности, до славних Балканских и Првог светског рата. Куманова, Брегалнице, Цера, Колубаре, Гучева и Мачковог камена, Кајмакчалана , не би било без оног Милошевог љубљења ноге султану и слања Карађорђеве главе, без онога да он више воли да њега убију него да Србе убијају ( као одговор на питање што полаже оружје кад преговара са Турцима ) , тј. да он држи главу под сабљом да Срби не би морали. А шта нам је Милошева „колаборација“ са окупатором, његово „квислинштво“ донело, беспотребно је наглашавати и то не само зато што је већ речено. Не можемо волети финални производ а гнушати се у потпуности процеса и форми које су довеле до те суштине коју волимо и истичемо. Није поштено ни праведно према онима који су морали спровести „прљави део посла“ , који су садили ту горку воћку „колаборације“ да би ми могли јести слатке плодове слободе и независности.

Они су показатељи до које границе „фанатичности“ се воли сопствени народ и шта се све „залаже“ за њега. Стога је нама лако, јер ми ћемо на зиду држати Стефана Немању, деспота Стефана Лазаревића, Милоша Обреновића и остале као доказ да, ако су они могли у неупредиво горим условима и тренутку да служе неупоредиво горем окупатору зарад свог народа, моћи ћемо и ми данас у неупоредиво погоднијим околностима доста „блажем“ окупатору, ако то наш народ устреба од нас и ако то околности и прилике наложе. Јер прави српски националиста је колективиста а не индивидуалиста , стога вреднује више добробит народа него свој лични углед и своју „моралну чистоту“ .

Свако ко би се гнушао колаборације, притом знајући да ће то бити на директну корист свог народа или да ће му макар дати могућност да му олакша терет и бреме окупације, и одбио то зарад неке личне „моралне чистоте и исправности“ , притом правдајући то „нашом славном историјом“ ( не схватајући и не увиђајући двојну, вазално-суверенистичку природу готово свих наших великана, Стефана Немање, деспота Стефана Лазаревића, Милоша Великог, поменимо само њих ) , више воли себе и свој углед , неголи свој народ. Политика је највише служење своме народу, а жртва највиши чин тог служења. Ако није жртва- није политика. Што већа жртва – то боља политика.

Лако је бити Душан Силни спрам једне слабе и разједињене Византије и недовољно изражене турске најезде. Тешко је бити деспот Стефан спрам троструког вазалства и непресахле турске најезде. Лако је бити свештеник у немањићкој , светосавској Србији. Тешко је бити свештеник у турском ропству. Поента је да се „мора“ бити и једно и друго. Све у зависности од тога ко је на којој „страни“ .

Да ли се може колаборацијом до ослобођења и уједињења? Не може. Да ли се може некада другачије сачувати земља и народ? Не може. Да ли се може кроз колаборацију јачати на унутрашњем плану и чекати повољан тренутак да се протера окупатор и земља ослободи? Може. Закључак – није битно коме се служи, већ због кога/чега се служи. А онај ко служи, може „издати“ само 2 „категорије“ људи ; претке и потомке и само своја уверења и идеале.

Суштина, не форма. Формом до суштине. Никада жртвовати суштину зарад форме. Увек жртвовати форму због суштине. Форме су пролазне. Суштина је вечна.