Да ли се може замислити одговорнији, ефикаснији и бољи одговор извршне власти на евидентан пораст извршења кривичних дела са елементима насиља и сексуалних деликата, како према пунолетним лицима тако и према малолетним лицима и деци? Јасно је и више него очигледно да не може. Може ли се закључити да држава најављеним измена Кривичног законика јасно поручује да је одлучна у борби са организованим криминалом, корупцијом и прометом наркотика? Јасно је без дилеме да се може извести овакакав закључак. Реакција државе је конкретна, одлучна и усмерена право у мету, док је као другачију могу оценити само они којима сузбијање дела којима се повређују или угрожавају вредности заштићене кривичним законодавством, не иде у прилог и у најмању руку, не одговара. Када би отворили Кривични законик РС и прочитали члан који дефинише шта је сврха кажњавања, сваки добронамеран и разуман грађанин ове државе би без дужег размишљања позитивно реаговао на кораке овлашћеног предлагача измене закона – Министарства правде; да омогући судовима боље инструменте за спровођење строже казнене политике и ефикасније борбе са криминалом. Овај члан каже да је сврха кажњавања између осталог спречавање учиниоца да чине кривична дела и утицања на њега да убудуће не чини кривична дела, затим утицање на друге да не чине кривична дела и последње, а не мање битном изражавање друштвене осуде за кривично дело. Несхватљиво је зашто би савесном грађанину ове државе, те грађанину који није у сукобу са законом, овакве мере Владе сметале. Напротив, оне би требало да наиђу на недвосмислену и снажну подршку сваког грађанина без обзира на политичко опредељење, посао којим се бави или друштвени статус, јер су описане мере усмерене ка заштити све наше деце, наших мајки, браће, сестара, пријатеља и рођака, који би пре или касније могли, да не чује зло, постати жртве неког од недвосмислених непријатеља свих нас – криминалаца.

Дакле, држава је објавила своју вољу да се ухвати у коштац са горућим видовима криминала. Законске измене кривичног законодавства усмерене на повишење минималне прописане казне за поједина кривична дела, увођење доживотне казне затвора за најсвирепија кривична дела, забрана ублажавања казне испод прописаног минимума за поједина кривична дела, строжа законска правила за вредновање чињенице поврата извршиоца кривичног дела, недвосмислено представљају искрен и снажан одраз воље државе са нашим заједничким непријатељима – извршиоцима кривичних дела. 

Међутим, не осврћући се много на овако недвосмислено позитивне кораке државе, неки чиниоци политичког живота су брже боље пожурили да неке од добро познатих лица ”сумњиве прошлости” заштите и поврх свега истакну да она нису крива за радње које им неправедна српска јавност, иронично речено, лепи на њихове чисте и беспрекорне биографије. Не упуштајући се много у суштинско коментарисање теме емисије на телевизији са државном фреквенцијом – теме су биле изнад описане измене кривичног законодавства. Вођа правног тима Народне странке Боривоје Боровић, иако у тој емисији није био позван као политички актер него као неспорни стручни ауторитет, одмах је прешао на ствар и почео да наводи воду на једну воденицу. Ако нешто зна један адвокат по професији – зна за претпоставку невиности. Он се у конкретном случају законито на њу позива. Међутим, у контексту свега горе изнетог, нејасно је како тај истакнути и врло успешни адвокат неће ни да зуцне да се црвена интерполова потерница не може издати без одређене потпоре у доказима?! Иако расписивање потернице не значи ништа за мериторно решавање кривичног постпупка – дакле за извођење закључка да ли је неко крив за неко кривично дело или не; елементарно знање кривичног и предкривичног поступка неопходно за полагање правосудног испита довољно је да се са пуном извесношћу и без икакве дилеме дефинише да против лица за којим је расписана потерница у надлежном тужилаштву постоји неопходни квантитет доказа одређеног квалитета! Како ове елементарне ствари цењени адвокат не зна? Одговор на ово погрешно питање би такође био погрешан, јер он то сигурно зна. Прави одговор се може дати само на право питање које би гласило: Из ког разлога уважени адвокат пренебрегава описане правне стандарде и из ког разлога их не поставља на место на ком би требали бити, већ у први план ставља наводно етикетирање беспрекорно чистог и невиног лица Филипа Кораћа и непостојање доказа против њега? 

Имајући у виду чињеницу да се у конкретном случају не ради о учиниоцу саобраћајног прекрашаја већ о лицу за које постоје оперативна сазнања да је први човек Луке Бојовића, вође земунског клана, чију биографију верујемо није потребно посебно описивати, овакво извртање аргументације уваженог адвоката Боровића указује на то да овог пута није иступао као професионалац. Овог пута он је иступао као политичар Боривоје Боровић, члан председништва Народне странке Вука Јеремића. Ово је индикативно јер се онда намеће питање зашто Вуку Јеремићу смета обрачун државе са криминалним подземљем?

Секретаријат Националне авангарде