Како се државни систем чисти од антидржавних елемената – случај Динка Грухоњића

od strane | Nov 9, 2017

Након периода хибернације, који му је био потребан да се помири са чињеницом да више није водећа перјаница медијске сцене Војводине и „сива еминенција” многих медијских кућа, почевши од свог приватног НДНВ-а (где се једино и даље пита) па све до државне Радио телевизије Војводине, одакле је он, заједно са својим новинарским пуленима, уклоњен, огласио се чувени и надасве познати аутохтони Војвођанин Динко Грухоњић.

За оне којима је мање познат лик и дело дотичног Динка Грухоњића, треба се подсетити да је он, рођен у Бањој Луци у најтежим ратним временима, у којима је, како тврди, „извршен геноцид над Бошњацима, а Република Српска настала на геноциду”, 1994. завршио Филозофски факултет на Одсеку за југословенске књижевности и српско-хрватски језик у Новом Саду.

Деведесетих се придружио новинарској организацији „Независно друштво новинара Војводине” (НДНВ), које је било изразито антирежимски настројено. Под паролом борбе против Милошевића и „великосрпског национализма” Динко се, заправо, борио против свега националног.

Након пада Милошевића, Динку и његовим саборцима је једноставно свануло. Осим новинске агенције „Бета”, где је шеф дописништва, немачког радија „Дојче веле”, где је дописник, „Ројтерса”, „Франс преса”, Радија „Слободна Европа” и сличних, отворила су му се и врата њему некада мрског РТВ-а, који након 5. октобра мења своју известилачку политику. Динко у њој проналази место за себе и своје новинарске пулене са катедре Одсека за медијске студије, где је у међувремену постао стручни сарадник. Знао је Динко да преко полуга система може највише штете да учини.

И тако је Динко на РТВ-у годинама убирао плодове свог преданог рада, редовно и обимно финансиран од сорошевских фондова сумњивог типа, да би освануо један тужан априлски дан када је томе дошао крај. Његови пулени које је он у РТВ форсирао са новинарске катедре факултета, заједно са њим су отпуштени, а Динку је остало само да своје незадовољство изрази на улици.

Озлојеђен, фрустриран и ганут „неправдом”, Динко Грухоњић главног кривца за свој пораз проналази у Српској православној цркви и њеном свештенству, српском национализму, Републици Српској, коју, како смо рекли, назива „геноцидном и насталом на етничком чишћењу”, Косову и Метохији, ћирилици…Тиме Динко показује да је то заправо оно против чега се борио све ове године кад је био на институционалним положајима – није се Динко борио за независност и објективност медија и професионално извештавање, већ се борио против српског национализма, Косова и Метохије, ћирилице, Републике Српске, а посебно против српског националног идентитета у Војводини, од кога све више увиђа да губи. Данас му остаје само да се на стубове српске државе и српски национални идентитет обрушава кроз небитне и минорне медије, попут сајта „Аутономија!”, а неретко али врло радо по Србији опљуне и у регионалним медијима, попут сарајевског „Аваза”. Бесан је Динко што су му врата масовних медија, искључујући Н1, као и приступ државним фондовима у Србији, вероватно, заувек затворена. Нека тако и остане.