Kain ubija brata Avelja

Каин убија свог брата Авеља због љубоморе.

”Поново је облачно над Србијом, па смо се мало забринули. А и сујета нам је повређена, јер не приличи једном славном народу да буде изигран и понижен, па онда вадимо јунаке из сандука са драгоценостима, свима се хвалећи ко смо и шта смо. И то је лепо. Историју и великане не смемо заборављати. Никада! Али, историја нам указује и на грешке, па би нам ваљало да их не понављамо.

Не руше нас они који су као ми. Нису ни јаки, ни одважни, ни храбри. Слаби су, кукавице су, љигави су! Али су и много богати, а самим тим и моћни. Ми сада нисмо ни богати, ни моћни.

Ми се одувек боримо и борба не престаје, али нема увек Косовског боја, Чегра, Мишара и осталих светлих тренутака. Мислите ли, да за све оне векове од Лазара до Карађорђа није било јунака да ослобађају Србију? О, било је, али није било тренутака, као што ни сада није тренутак. Јер је непријатељ био превише моћан, као што је и сада моћан.

Сви наши славни јунаци су урадили оно што су могли у том тренутку и борили се онако како су морали. Нико од њих није лежао на ловорикама претходника, па не смемо ни ми. Они нам морају бити оно чему стремимо, а не да на њиховој слави удобно лежимо, стварајући сопствене илузије. Њихове су борбе биле, а наше сада трају. Сада се боримо против нечасних људи и радимо то потпуно погрешно. Оно што ми сада можемо је да чувамо оно што имамо, а не да улудо улажемо све у борбу коју не можемо добити.

Хоћемо револуцију? Зашто? Да хранимо неке нове, још гладније лопове? Која револуција је кроз историју неком добро донела? Сиромашни смо, а хоћемо да рушимо и палимо и оно мало што имамо.

Хоћемо сви у Бој на Косово. Ајмо! Али, против кога??? Примећујемо ли да нигде сабље не звече и да бомбе не падају? Против кога се ми то бијемо? На кога сабље и кубуре потежемо, осим једни на друге? Нудимо љигавима чисту борбу, а они баш и желе да се томе надамо и време губимо јер никад до тога неће доћи. А међу собом смо љигави, уместо да ту будемо чисти и уједињени.

Цитирамо патријарха Павла како ће нам бити боље кад ми будемо бољи, а сваки дан смо све гори. Разједињени, завидни на ближње своје. Завидни на брата, комшију, саборца, пријатеља. Желимо славну Србију, а зло јој призивамо. И најмању ситницу и добру могућност прокунемо. Нама је споменик јунаку лош, серија и музеј Немањићима је прање пара, застава нам не треба, крст нам је ругло, авиони од Руса су канте… Ми немамо ништа, а све што нам се нуди, не ваља нам. Кад нешто у Србији не успе, ми се радујемо на националном нивоу јер тако можемо да задовољимо сујету и грдимо власт. Па кад сујету прихранимо, онда кукамо што немамо, а сами се молили да немамо.

Где је наша борба сада? У канцеларијама и салонима по свету. Битке не воде славни витезови, већ углађени и богати моћници, а ми личним препуцавањима чинимо услугу баш њима, доприносећи слабљењу Србије. Шта ћемо ми такви сачувати за будуће? Зашто се правимо луди и не прихватамо чињенице? Зашто се не боримо попут оних који нас побеђују? Ми не морамо да доказујемо част и храброст, доказивали смо вековима. Не развлачимо се, у недостатку велике битке, да бисмо се тукли једни против других, већ се ујединимо у Српству и чекајмо прави тренутак!

Сада смо и ми, као и наше комшије само млада трава и суве гранчице које ће се затећи под чизмом моћника, на ливади света. Трава је флексибилна, па кад чизма прође, она ће се поново подићи, набујати и израсти толико да ту чизму саплете кад наиђе поново. А круте гранчице, мада су биле доста јаче од траве, попуцаће и иструлити крај свог отпора. Будимо флексибилни, стрпљиви и паметни.

Учимо из пораза и радимо све што треба да се сачува Србија. И запитајмо се какве смо патриоте, ако нам је лична сујета важнија од саме отаџбине?

Победићемо само онда кад победимо себе.

web
analytics