”Мит” долази од старогрчког mythos (μῦθος) и преводи се као „прича“. У прошлости је „прича“ била једини начин чувања колективног сећања, традиције и духа. И та се прича преносила са колена на колено. Она каже да су се кнез Лазар и његови витезови свесно жртвовали за „Царство небеско“, одбијајући да се повинују надмоћнијој турској сили. Пример јунаштва, части, генералног односа према животу, где се материјално „Царство земаљско“ одбацује као пролазно и неважно спрам духовних вредности. Ово је био етички кодекс на којима су подизана српска деца у временима које је српски народ провео под Турцима. Косовски јунаци и њихови поступци постали су ,заједно са песмама о Краљевићу Марку, звезда водиља о начину на који један народ треба да схвата себе, чиме треба да се води и како да се историјски, душевно и духовно не изгуби или пак сведе на заједницу која не зна ни ко је, ни шта је, ни где је и која би се утопила у прву већу националну струју која би прошла њеном територијом.

Српско схватање света дели се на пре и после Косовске битке. Покосовско схватање  за српски народ посматра се готово искључиво кроз сочива ”Царства небеског”. Отуда снага Синђелићу за Чегар. Отуда снага за Колубару. За голготу и васкрс 1915 – 1918. године. Отуда снага за „Само ти, дијете, ради свој посао“ старца Вукашина, коме усташа реже лице и на крају убија у Јасеновцу 1943. године. Касније је забележено да је не могавши да старца избаци из своје главе, тај исти усташа полудео. Отуда снага за Кошаре 1999. године. Отуда ће увек, УВЕК бити снаге.

Али биће и слабости.

Јер мит је сфера духа, а политика је сфера праксе. Пракса треба бити оваплоћена духом, али дух никада не може бити замена за праксу. Косовски мит, тј. прича, припада једном домену српске свести, начин на који посматрамо и схватамо свет у коме живимо. Ми можемо дискутовати да ли то јесте или није најважнији део нашег света, али он никако не сме бити цео свет у коме живимо! Косовски мит јесте последица Косовског боја, али је настао у околностима који имају мало стварне везе са самом битком.

А која је то реалност уочи Косовског боја? Полазећи у њега, кнез Лазар са властелом и војском није био убеђен да иде у смрт. Штавише, није имао ниједан разлог да мисли тако нешто. Премда је Турака било више, Срби су били дисциплинованији. Српска тешка коњица ће деценијама након Косовског боја задавати главобоље сваком противнику на кога наиђе.

И уопште, које су околности у којима се неко жртвује зарад другог? Није се Леонида жртвовао код Термопила јер се „Спартанци никада не повлаче“. Не, он се жртвовао јер је тиме чувао повлачење више хиљада Грка који су заједно са Спартанцима бранили Термопиле. Јевреји су у Масади извршили колективно самоубиство једино зато што их је чекала неупоредивно дужа и болнија смрт да су пали у руке Римљанима. Мајор Драгутин Гавриловић је са својим пуком штитио повлачење српске војске и цивилног становништва из Београда. Дакле све су ово примери рационалних избора, који тиме нису ни зрну мање храбри или вредни дивљења. Али ово нису примери погибија зарад погибије. Најјачи импулс свега што живи јесте управо то – да настави да живи.

Колико сте пута на интернету видели цитат: Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним? То уопште није рекао кнез Лазар. То су речи писца Љубомира Симовића, прослављене од стране глумца Милоша Жутића у филму ”Бој на Косову” из 1989. године. Лазар тако нешто никада и не би могао да каже, јер за њега Косово није света земља, нити је у том тренутку за иједног Србина. Она није чак била ни део његове територије, припадала је Бранковићима, његовим највећим ривалима. Косово поље је место где је Лазар пошао да се обрачуна са Муратом, имајући сасвим реалних основа да верује у победу. То је било све.

Који су поступци српске властеле у периоду после Косовске битке?

Деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, служи свог оцеубицу турског султана Бајазита као вазал. Његова рођена сестра Оливера, једна од најобразованијих личности Европе тог времена, је Бајазитова миљеница у харему. У бици код Ангоре, 1402. године, када Монголи уништавају турску војску и опкољавају Бајазита, деспот Стефан три пута (!!!) јуриша на челу својих оклопника, три пута пробија монголски прстен и покушава да наговори Бајазита, човека који му је убио оца, да се повуче. Три пута покушава да му спаси живот, што Бајазит одбија, бива заробљен и у заробљеништву умире. Па ипак, иако већ тада свестан Косовског мита, и под утицајем најинтимнијег бола, он бира рационалније решење, рачунајући да Монголи представљају већу претњу од Турака, директни потомак Немањића са мајчине стране, три пута ризикује живот како би спасио свог оцеубицу.

Је ли српски народ погрешио када је створио Косовски мит? Далеко од тога! Он је оваплотио свој дух више и дубље него што би иједна династија просвећених владара могла, па и да влада хиљаду година. То је српски народ учинио сам и спонтано. Оно где је погрешио јесте што је дозволио да мит влада њиме, уместо да он влада митом. Не постоји свесни одлазак у пропаст, не постоји никакво радовање и прижељкивање смрти. Народ коме је национални инструмент фрула, не може бити даље од идеје смрти. Идеја да су погибија и смрт ЈЕДИНИ начини да се избори и сачува слобода јесу грешка која вековима прати Србе,  мада је неспорно да су нам чести неуспеси наше државне политике остављали само тај избор. Ипак, је ли могуће да смо ми природно толико лоше дипломате или је пак наша државна политика вођена погрешним начинима и средствима?

Ако желе да сачувају себе, Срби морају свој мит ставити у одговарајућу димензију своје свести. Нису сигурно деспот Стефан и књаз Милош били мањи Срби од нас сада. Мало ко је мањи Србин од нас сада. Они су само били свесни да мит у гробовима не станује. Да би се сачувао дух, мора се сачувати и тело.

 

web
analytics