Одавање поште херојству мајора Милана Тепића.

Протеклих месеци пажњу јавности је привукао новоизграђени булевар на Новом Београду који спаја Мост на Ади и Тошин бунар.  Булевар је привукао пажњу на другачији начин. У фокусу се заправо нашло име које ће нови булевар носити. Градске власти су одлучиле да препусте Београђанима да изнесу своје предлоге, и они су гласањем  изабрали  да се зове Булевар хероја са Кошара. Ми, у Националној авангарди, можемо да се похвалимо да смо подржали ову иницијативу и покренули акцију на друштвеним мрежама.

Оваква одлука је изазвала различите реакције и подељеност у друштву. Незадовољни су били опозиција, и наравно, другосрбијанци. Антинационална другосрбијанска квази-елита се годинама трудила да понизи све учеснике одбране Србије од агресије 1999. године. Њихова борба је представљана као узалудна и срамна, од генерала до обичног војника. Сви заједно су гурани у заборав. Генерали и политички врх су послати у Хаг, а официри и подофицири у превремене  пензије. Тадашња власт (шифра „жути“) ниједном није организовала државну манифестацију сећања на погинуле и протеране у НАТО агресији, што много говори о њима и њиховом (не)односу према сопственом народу.

Другосрбијанци сваку одлуку власти која покушава да се са закашњењем одужи борцима, омаловажавају говорећи да је то беспотребно – јер тобоже могли су и да дезертирају (вероватно би били цењенији). За њих и њихове присталице су битније три нелегалне уџерице у  Савамали, него ратни војни инвалиди и њихов статус тј. проблеми. Самопрокламовани борци за људска права ни једном се нису удостојили да говоре о правима и неправди која је учињена српском народу. Борце су сматрали протагонистима Велике Србије који су се борили за Милошевића. У уређеним државама, власт поштује своје борце. Можемо да видимо на примеру Хрватске како се то ради. После преживљеног пакла и  тромесечне борбе на Кошарaма, наши младићи доживели су још једне институционалне Кошаре која их вероватно много више боли. Овога пута од стране другосрбијанских власти.  За другосрбијанску власт они су били срамота.

У Београду је пре пар дана свечано откривен споменик мајору Милану Тепићу,  последњем народном хероју бивше Југославије. Након што су хрватске паравојне снаге напале и опколиле  складиште муниције у Беденику код Бијеловара,  мајор Тепић је био приморан да брани себе и војнике који су служили војни рок. Да су којим случајем хрватске снаге дошле до муниције, не би је употребили само против припадника ЈНА већ и против локалног српског становништа. Младим војницима је наређено да се склоне на безбедну раздаљину, а потом је модерни Синђелић дигао складиште у ваздух заједно са Зенгама које су га окружиле. Његово наређење није послушао војник Стојадин Мироковић који је из оклопног транспортера дејствовао по хрватским снагама све док није погођен пројектилом. Мало је људи који би попут Тепића и Мирковића одржали дату  реч, јер како је рекао мајор „Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.“

Морам да напоменем да је пре одлуке о имену булевара, Министрство за запошљавање,  борачка и социјална питања донело одлуку да деца палих бораца не плаћају школарине на факултетима. То је изазвало лавину негативних коментара уз главну паролу „Сад је касно“. Не није касно!!! Деца која су рођена 1996. и 1997. су кренула на факултет, а деца која су рођена 1998. и 1999. тек треба да  упишу  факултет. Није касно да се одужимо ветеранима. Није касно да им се исплате дневнице. Није касно да им укажемо поштовање. Није касно да им кажемо хвала. Није касно да уђу у уџбенике историје. Није касно да сви сазнају величину њиховог подвига.

Вечна слава људима који су жртвовали своје животе да би спасили своје саборце и сународнике.

web
analytics