”Рат је мир. Слобода је ропство. Незнање је моћ.” Три су златна правила Орвелове ”1984.”

Уџбеник из историје за 3. разред гимназије

Кад прочитамо писање историчара Александра Милетића објављеног на сајту www.internetbilten.net , везано за уџбеник за трећи разред гимназије општег и друштвеног-језичког смера аутора Радоша Љушића, у великом смо искушењу да помислимо да је орвелијански новоговор одавно устаљен у српском јавном дискурсу, тј. макар у оном његовом глобалистичком и аутошовинистичком делу.

”Мултикултурална полиција” се овај пут устремила на нешто што није новост, али што сада ”оживљавају” и намећу као ”скандал” из само њима познатих разлога.

Критика се не односи на цео уџбеник који се бави историјом Европе и света од великих географских открића до Берлинског конгреса 1878. године, већ само на део који се односи на историју Србије у XIX веку, односно од Првог српског устанка до 1878. године.

Његове (Милетићеве) критике могу да се сведу на једну ствар, а то је да се Србија извини Турској због свих устанака и ратова које је водила са њом у XIX веку. Аутор крајње злонамерно помиње да у уџбенику историје нису довољно обрађени злочини које су српски устаници чинили против Турака, како Османлија тако и домаћих муслимана, а заправо се релативизује ослободилачка борба Срба у 19.веку њеним свођењем на само то – повремене и индивидуалне злочине.

Милетићу смета што проф. Љушић истинито наводи да су Турци остали у негативном памћењу балканских народа. Исти они Турци који су били вековни окупатори и тлачитељи? Ма немогуће.

Љушић и Милетић у емисији Добро јутро на ТВ Пинк

Милетићу НАРОЧИТО смета ”негативно” (а заправо врло оправдано) представљање домаћих муслимана као ”горих од Турака” (иако су то често и били, из више разлога) .

Овакве и друге антисрпске констатације, човека који носи презиме великог Светозара Милетића, јасно указују на то да и њега, као и његов ”Центар за историјске студије и дијалог” , треба прибројати историографској школи Друге Србије чији су ”великани” нпр. Латинка Перовић и Дубравка Стојановић.

Пошто су осетили да полако губе своје позиције у друштву, другосрбијанци су кренули, у складу са вишегодишњом традицијом ”разбијања митова”, са нападом на уџбеник који је већ деценију у школској употреби.

Али није суштина напад на уџбеник, већ на његовог аутора који је дуго година био директор Службеног гласника и њихов циљ је био да њега дискредитују, кад већ нису могли да отерају др Милоша Ковића са Филозофског факултета.

Слажемо се да је свако политизовање историје лоше. Али је неупоредиво горе накнадно “мењање” и прилагођавање историје потребама данашњице. Па макар то било и на штету наших ”евроинтеграција” и ”приближава цивилизованом свету” .

Вукашин Вукмировић, докторанд историје и
Никола Јовић, студент Факултета политичких наука.

web
analytics