Јуче је национална и патриотска, грађанска Србија извојевала још једну победу над „силама“ Друге Србије, „круга двојке“ и осталих аутошовинистичких и самомрзећих нуспојава и самопрокламоване „елите“ Београда. После одбране права национално оријентисаног професора историје др Милоша Ковића на продужење радног стажа, јуче се догодило нешто што ће тек да изазива код ових групација хистерију и пометњу. И драго нам је због тога.

О чему је реч? Наиме, одлучено је, након гласања преко интернет апликације, да нови булевар који повезује Мост на Ади са Тошиним Бунаром, понесе име – Хероја Кошара. Оно што је до пре пар година било невероватно, јуче се догодило.

Чисто да се разумемо у старту, све власти од краја рата за Космет до данас су се на неки начин „огрешиле“ о ове и остале хероје рата 1998./1999. године, али код тренутне власти, макар у декларативном и фолклорно-симболичном смислу, види се спремност да се ова велика неправда исправи (макар и на овај начин, давањем имена булевара и подизањем споменика Тибору Церни у Дебељачи) и то свакако треба похвалити као позитиван „тренд“ који желимо да видимо и убудуће.

Међутим, јучерашња победа показује још једну ствар и „демистификује“ једну доста уврежену „теорију завере“  а то је – да се кроз систем можемо „изборити“ за нешто „наше“ , српско и национално. Упркос честим тврдњама да је Србија начисто, уздуж и попреко окупирана земља (о чему се може полемисати, али другом приликом) , јасно је да сада отпадају све приче о невероватној умешаности Американаца, папе, масона и језуита (који су у међусобном рату већ више од 300 година, али то не спречава „просечног Србенду“ да их „помири“ и „натера“ да „раде заједно“ када је Србија у питању) , геј-лобија, шиптарског лобија и осталих закулисних група у рад наших институција и њихово тако систематско онемогућавање било какве родољубиве иницијативе.

Јер да је тако, не би прошла ни ова „прича“ око прелепог имена које нови булевар од јуче носи. Институције су – институције и чиновничко-бирократски апарат који покреће и води земљу је , упркос честим изборима и сменама власти, ипак – слабо подложан променама и већина „обичних апаратчика“ испуни свој животни век „служећи бројне господаре“ .

Истина, доста их је ту „партијски подобних“ , функционално неспособних и сл. , истина је да сви „слушају“ и „чекају“ неку „директиву“ са врха, али на крају крајева, када се отклоне у страну „слојеви“ конспирологије и „хајдучко-шумског“ гледања на институције наше државе (какве су-да су, наше су, бољих немамо, друге не можемо имати, само можемо постојеће „поправити“ ) , остаје ипак „брисани простор“ за деловање, који чека попуњење. Да ли ће га убудуће „пунити“ овакве и сличне патриотске и родољубиве иницијативе, као и какав ће бити састав и оријентација његових припадника, зависи у највећој мери од нас, већине грађана Србије, Срба, од којих већина има макар минимум патриотизма и националног поноса.

Дакле, да сумирамо причу – браво за градске власти што су испоштовале вољу грађана а још веће браво за те грађане што су после толико година коначно почели да „враћају“ дуг према херојима којима дугујемо вечну захвалност. Намерно наглашавам „немарност“ грађана и „обичних људи“ а не „система“ јер се читав управљачки апарат и „регрутује“ управо из припадника народа а исто тако тај исти народ може и мора да пресудно утиче на деловање и рад институција.

Какву ћемо земљу оставити својим потомцима, шта ћемо им пренети од предака а шта од онога што смо сами створили, ако смо створили ишта, остаје да се види. Да ли ћемо наставити, ми са патриотске деснице, са „шумско-герилским“ односом према политици и власти или ћемо почети да „силазимо у градове“ где се права борба одвија и па и наша судбина кроји – остаје да се види. Али о томе више неком другом приликом и у неком другом тексту.

НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА СВИМ ХЕРОЈИМА СА КОШАРА И СВИМА ДРУГИМА КОЈИ СУ БРАНИЛИ НАШУ ОТАЏБИНУ У СВИМ РАТОВИМА ДЕВЕДЕСЕТИХ ГОДИНА!

web
analytics