Човек лако заборавља да каже оно о чем не воли да говори

 (Иво Андић)

Не воли, или неће…?

Све тече, све се мења. И оно што тече – увек тече напред. На извору и средини тока материја није иста. А вода када пресуши, иста се у извор не враћа. Једино Срби идеју југословенства исту и непромењену покушавају узводно вратити до свог извора. Негде на почетак 20. века.

Само, тај извор више није чвориште заједничког ослобођења од страног окупатора, ни младобосанска жеља да коначно замре Његошева мисао: „Ала се ми Славени наробовасмоˮ, ни жал за неким пропуштеним „југонационализмомˮ. То више није неокаљана мисао о уједињењу у коју је у раној младости веровао и наш нобеловац Иво Андрић:

„А сви ми који смо ту мисао уједињења пронијели неокаљану кроз братоубилачке бојеве и нисмо је затајили пред кривоклетничким аустријским судовима, знат ћемо је обранити од бесавјесних журналиста и пргавих, самозваних политиканатаˮ, пише Андрић у тексту Незвани нека шуте [1] 8. новембра 1918. године, погођен текстовима из тадашње хрватске штампе. Сан о држави јужних Словена није ни почео да се остварује, а писац листајући новине осећа потребу да изрекне „мушку мисаоˮ јер су Хрвати пошли „да – у овај час! – испитују чврстоћу веза између наших племена или да траже гаранције (!!) да Хрвати у Југославији не буду „запостављени“. Стали су да глођу и мрсе те везе, да дижу нешто што је давно пребољено и заборављено. Они су ставили у сумњу питање нашег југословенства. То је чињеница од које се не може глава окренути и преко које југословенски интелектуалац не може мирно прећи.ˮ

Иво Андрић убрзо прелази на екавски изговор, који је „боље одговарао његовим мислимаˮ (?!) иако су његове мисли у књижевном стваралаштву тематски, изузев романа Госпођица и неколико београдских прича, биле махом окренуте Босни. Колико је његова мисао заправо била „пророчкаˮ и у служби српског народа?! Као да је знао да ће се готово век након његовог преласка на екавски изговор у књижарама Београда продавати Андрићевство: против етике сјећања [2] аутора Русмира Махмутћехајића, књига у којој се роман На Дрини ћуприја назива муслиманским стратиштем из Другог светског рата. Узалуд је Андрић марљиво мирио сатове трију вера у својим делима (Писмо из 1920 [3]).

Да ли је и сам схватао да их не може измирити јер од свог писма Српској књижевној задрузи 1942. и у наредном периоду писац се све јасније опредељује за припадност српском књижевном корпусу, да би 1954. одбио помињање његовог хрватског порекла у Југословенској енцикопедији. Четрдесет година раније, као поборнику југословенске идеје, младићу још увек, није му сметало да буде део Хрватске младе лирике. Али нове околности доносе нове погледе, па самим тим и промене у мишљењу, те се нобеловац мало по мало померао са изворишта своје идеје о југословенству, коју, као што видимо из његовог текста Незвани нека шуте, хрватска страна доводи у питање и неколико дана пре оснивања Краљевине СХС.

Данас Срби и даље у њу верују. Ни нове околности ни нови догађаји промене у мишљењу нису донели. И поред искуства Јасеновца, Јадовна, Пребиловаца, Бљеска, Олује, поклика и повика хрватске омладине која је и данас „за дом спремнаˮ, потоњих комеморација у Блајбургу.

https://www.youtube.com/watch?v=yGky8nC1NQ8 [4]

И поред тога што они који су подржавали НДХ добијају светачки ореол. И поред тога што на идејама оних који су посредно или непосредно убијали нашу децу васпитавају своје младе нараштаје:

Оно у шта је нобеловац у раној младости веровао била је идеја. Оно у шта верују последње генерације псеудојугословена засновано је на јефтиним фармерицама из Трста, дугим ногама Лепе Брене, југословенској кинематографији, сарајевским ћевапима и доброј „ЈУ мјузиˮ:

https://www.youtube.com/watch?v=gsKn5KX6XnU

„(…) сестра ми је душа словенска, ја сам Југословенка…ˮ

Псеудојугословени кажу да је Југославија била земља социјалне правде, а све недаће, чији корен они виде тек у последњем грађанском рату, донели су нам заговорници националних права. Ако супротставимо ова два веровања, долазимо до дилеме: социјализам или национализам?

А баш тој дилеми Андрић посвећује цело XIX поглавље у роману На Дрини ћуприја у коме различита становишта износе ликови у роману:

  • „Не може се са балканским сељаком, који је огрезао у сиромаштву и свакој биједи, нигдје и ни у ком случају оснивати трајна и добра државна формација. Само претходно економско ослобођење експлоатисаних класа, сељака и радника, дакле огромне већине народа, може створити реалне услове за формирање самосталних држава. То је природан процес и пут којим треба ићи, а нипошто обрнуто. Стога се и национално ослобођење и уједињење морају извршити у духу социјалног ослобођења и препорода. Иначе, десиће се да ће сељак, радник и ситан грађанин унети и у нове државне формације, као смртоносну заразу, свој пауперизам и своју ропску ћуд, а малобројни експлоататори свој паразитски, реакционарни менталитет и све своје антисоцијалне нагоне. А од тога не може да буде ни трајне државе ни доброг друштва.” [5]
  • „Кад би остварења националистичких тежња доносила и остварење социјалне правде, онда у државама Западне Европе, које су већином оствариле све своје националне идеале и у том погледу задовољене, не би требало да буде више ни великих социјалних проблема, ни покрета, ни сукоба. А ми видимо да није тако. Напротив.” [6]
  • „Савремени национализам тријумфоваће над конфесионалним разликама и застарелим предрасудама, ослободиће народ страних ненародних утицаја и туђинске експлотације. И тада ће се родити национална држава.” [7]

Па ипак, и поред жеље за одласком у Америку  и бољим социјалним приликама, Никола Гласинчанин придружује се устаницима у Србији:

„Рат је ту, и нама је свима мјесто у Србији. Мора се, Зорка, јер је дужност. А ако изиђем жив из овога и ако се ослободимо, неће требати можда ни ићи у ону Америку преко мора, јер ћемо имати овдје своју Америку, земљу у којој се много и поштено ради а добро и слободно живи.”[8]

Јер до рађања савременог национализма који ће победити све разлике треба заштитити своје и себе. Ако је разлике окупане у крви уопште могуће победити. Скромно можемо закључити да је Андрић у то све мање веровао иначе их не би све више истицао.

А не верују ни они који га данас тако здушно нападају и прећуткују оно што ни савесни Хрвати нису могли прећутати:

Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,
ох, та кућа б’једна! –
тражећ оком и руком кол’јевчицу малог Јове,
иконицу светог Ђорђа и ђерђефић твоје Руже?
Све је сада дим и пепел, све прогута чаћа тавна –
ти, сломљена крепка грана, најб’једнија међ женама,
мајко православна!

Јеси ли се находала ногама што једва носе
ох, те ноге болне!
Јеси ли се уморила тражећ Руму, краву своју,
краву своју, хранитељку старе баке и дјечице?
Да л’ је вуци растргоше ил’ је сакри шума тавна?
Не мучи се! За кога би сада били сир и мл’јеко,
мајко православна?

Је си ли се наплакала над судбином друга свога,
о друже љубљени!
Издајом га уловише, као пса га измлатише,
мучили га, везали га, бацали га у тамнице.
И он кога срце вукло дјела вршит тешка и славна,
као хром се богаљ врати да ти умре на рукама,
жено православна.

Јеси ли се накукала изнад оне страшне јаме,
о јамо проклета!
Гдје са гркљаном пререзаним дјеца твоја сада леже
покрај баке, и гдје мајку своју зову, за њом плачу;
и боје се, јер је рупа пуна људи, влажна, тавна?
Шутиш. Печат шутње јад је на уста ти ударио,
мајко православна.

Бл’једиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју,
бол ти предубоку!
Пусти нека тужба твоја одјекује широм земље
и нек траје вјековима. Нека чују у што сада
прометну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.
– Шутиш. Бл’једиш. И ореол мучеништва већ те круни,
мајко православна.

Спевао хрватски песник Владимир Назор 1943. године у спаљеном селу код Вргинмоста.

 

Споменик Владимиру Назору у близини Саборне цркве Ваведења пресвете Богородице у Плашком

[1] Андрић, Иво (1997), „Незвани нека шутеˮ, Историја и легенда, Београд: Издавачко предузеће Провета, 171–172 стр.
[2] Махмутћехајић, Русмир (2015),  Andrićevstvo: protiv etike sjećanje, Београд, Clio
[3] Андрић, Иво http://www.nezavisne.com/kultura/knjizevnost/Procitajte-Andricevo-Pismo-iz-1920-Bosna-je-divna-zemlja-mrznje-i-straha/162232
[4] Филм Ево наше деце Здравка Шотре настао је 1991. године у Пребиловцима. Пребиловци су уз чешко село Лидице најстрадалније насељено место у Другом светском рату.
[5] Андрић, Иво, Андић: Романи, „На Дрини ћупријаˮ, Београд, Лагуна, 2014, стр. 496.
[6] Исто, стр. 497.
[7] Исто, стр. 501.
[8] Исто, стр. 531.
web
analytics