„Како да се препиремо што је код Србљах народно, што ли није, код Србљах, у којих од олтара до чобана ништа бити не може што не би народно било: код Србљах, од којих ми језик у својој мудрости и у свом богатству, и обичаје у својој изврсности и својој чистоћи учити морамо ако хоћемо да илирски живот обновимо: код Србљах који су у светињи свога српства онај народни дух и оно родољубство уздржали, који смо и ми у новије доба, ради слоге, под пространим именом илирства новим животом ускрснули: код Србљах, који су нама од старине све сачували, а којим ми мало али сасвим ништа гледе самога народнога дати неможемо?…Та н. п. сав свет знаде и признаје, да смо ми књижевност илирску подигли и увели, ну нама још нити издалека није на ум пало икада твардити, да то није сербски већ илирски језик, паче поносимо се и хвалимо Богу Великому што ми Хервати с братјом Сербљима сада један књижевни језик имамо.“ – Људевит Гај, вођа илирског покрета и хрватски препородитељ (створитељ?). 

Сада када смо речима хрватског препородитеља и ствараоца модерног хрватског језика установили да је основа тог језика – српски књижевни језик, граматика и правпис, онакви каквима их је успоставио Вук С. Караџић , треба погледати како је текао потоњи развој “нашег” језика до наших дана и покушаја политичког комадања српске лингвистичке целине.

Бечким договором из 1850. је установљена равноправност два језика и писма. Пошто је од овог споразума прошло више од једног и по века, с обзиром на иреверзибилност процеса и пристанак наше стране, ту је сасвим легитимно “откинута” једна грана српског језичког “стабла” и проглашена хрватском. 

Затим, кроз две Југославије важила је једнакост ова два језика и њихова два писма, макар на папиру.

Ако се до краја СФРЈ говорило српскохрватским/хрватскосрпским, одакле онда потреба данас, 26 година од распада СФРЈ , кроз иницијативу о “заједничком” језику, да се ови простори лингвистички обухвате у једну целину, али и да се ова ( српско-хрватска/хрватско-српска ) језичка двочлана заједница додатно испарцелише?

Одговор лежи у чињеници чији “комад” ове двочлане целине би био “изопштен” из исте. Хрватска страна се одмах огласила, чим је иницијатива о “заједничком језику” почела да се промаља у априлу ове године. Званични Загреб је , на свим нивоима, од власти до академика, одмах оштро одбацио “утапање” хрватског у море “нашег” језика, рекавши да је њихов језик хрватски, њим говоре, читају и пишу сви Хрвати где год били и да ту нема полемике о лингвистичкој “колективизацији” .

Главни град Републике Србије, “званични Београд” ћути и још се није огласио по овом питању, САНУ исто.

За то време, незванични Београд, који се и даље понаша као престоница друге Југославије, круг двојке и генерално другосрбијанци, не ћуте уопште о овоме, напротив. И шта заправо траже?

Да се, нарочито у двема земљама, БиХ и ЦГ, наметне правило да се тамо говори , чита и пише на “нашем”, “заједничком”, језику, тј. .његовим регионалним одерљцим- босанскохерцеговачким и црногорским. Обе државе имају, гле чуда, нерешено “српско питање” , тј. велики проценат Срба који у њима живе и још битније, пишу, читају и говоре својим српским језиком.

Ту стога долази потреба да они, који знају да пишу, читају и говоре својим, српским језиком, зарад својих суграђана који не знају или се двоуме, троуме којим језиком читају, пишу и говоре, пристану да сви говоре заједничким језиком.

А докле иде њихова преданост и посвећеност овом питању говори и недавна политизација музичког фестивала “Егзит” када је одржана трибина о овој теми, на којој су говориле перјанице Друге Србије Теофил Панчић, Марко Шелић Марчело и бројни други. Како би прича о заједничком језику прошла у Загребу, беспотребно је претпостављати. Јер се не би ни одржала.

Е па, неће моћи ни овде тако више. Наше скромно мишљење је да треба омогућити и изборити се за то да где год Срби живели, било то у Србији, Хрватској, БиХ, ЦГ, Немачкој, САД или Аустралији, могу да пишу, читају и говоре својим, српским језиком.

Исто тако, подржавамо да према демократским начелима и сви други народи у овим и осталим државама изаберу на ком ће језику писати, читати и говорити.

Ред би био, да макар сада, у предвечерје стогодишњице настанка прве Југославије, када је све српско напрасно и напросто “утопљено” у југословенско и као такво у великој, несразмерљивој мери оштећено и умањено приликом “извлачења” из рушевина друге Југославије, ми спречимо сваки покушај даљег “утапања” свега српског у морима југословенског, нашег, заједничког, свеједно је.

Све српско у језичком, културном, историјском и духовном смислу се мора оградити од свих покушаја присвајања и “колективизације” како би , у што већој мери очувано, могло бити предато нашим потомцима на чување, обнављање и умножавање.

web
analytics