Милош Ковић сведочи у Хагу

На Филозофском факултету у Београду у току је прогон доктора историјских наука, професора Милоша Ковића, са циљем његовог уклањања само зато што је декларисани српски патриота. Научно-наставно веће, које би требало да реизабере професора Ковића, већ дужи период је под блокадом, а њему је у међувремену истекао уговор о раду. Како незванично сазнајемо, иза минирања професора Ковића стоји редовни професор Филозофског факултета, Никола Самарџић.

Као неко ко је имао лични “сусрет” са професором Самарџићем сматрам да је значајно да истакнем лични контекст у одбрани професора Ковића, јер се тиме даје додатни легитимитет његовом моралном и научном кредибилитету, а преко антинационалног ангажмана професора Самарџића који стоји иза ове хајке. Тишина, односно, ћутање јавности је најбољи метод другосрбијанског деловања, те тако и “случај Ковић” захтева изговорену реч!

На једном семинару евроатлантизма у Бару 2011. године слушао сам предавање професора Самарџића о распаду СФРЈ. Пошто сам био упознат са његовим радом, снимао сам предавање, које сам, брзо по доласку у Београд, прекуцао верујући да ће ми једном затребати као доказ његовог антисрпског научног деловања. Метод његовог предавања подразумевао је незнање супротне стране којој се шаљу поруке, односно, тишину исте како би се његов циљ остварио, а он је био – што више демонизовати Србе.

Демонизација је почела већ од Словеније где је иста нападнута од стране ЈНА и преко Хрватске где су Срби окупирали Крајину. Рат у БиХ изазвала је ЈНА и Србија, а флоскуле о српској кривици за улицу Васе Мишкина, Маркале 1 и 2 и сличне ствари нису изостале. На крају, НАТО интервенција се десила због пропасти преговора у Рамбујеу, имлицирајући да је за пропаст крива српска страна. Сматрајући да ћутањем одобравам ове ненаучне и перфидне методе рада професора Самарџића поставио сам пар питања међу којима и то да ли је Ворен Цимерман у својој књизи признао да је натерао Изетбеговића да повуче потпис са Кутиљеровог плана којим је гарантован мир и спречавање рата у БиХ, на шта сам, после инсистирања, добио конкретан одговор:”Јесте”.

Моја изговорена реч у тој микро јавности и прекидање тишине која је гарантовала антисрпски усмерен успех предавања, било је довољно пред тим малим аудиторијумом да се скине бачена љага са српског народа за наводну кривицу за рат у БиХ, али и да се остали студенти заинтригирају и уместо са професором Самарџићем, пожеле да се упознају са мном са циљем даљег заједничког рада. Победа у овом сусрету је била моја, јер су на мојој страни били истина, изговорена реч и јавност која ме је подржала.

Да бисмо одбранили право професора Ковића да буде декларисани српски патриота и да због тога не буде прогањан, морамо јавно изрећи истину да се прогања због свог патриотског ангажмана и тиме уклонити средство којим се у овом случају служе другосрбијанци – ћутање јавности, а тиме ћемо им из руку одузети и друго средство другорбијанских метода – игнорисање и блокада демократских принципа, када им не користе, са циљем да се не реизабере професор Ковић. Зато “случај Ковић” захтева изговорену реч!

web
analytics